Plavi vjesnik, listopad, 1968.
Masarykova 25, četvrti kat desno. Kromirana tablica: Anton Marti, režiser. Pozvonio sam. Bilo je osam sati ujutro.
- A, si došel. Je u redu - pojavila se Tonijeva raščupana glava u prozorskom okviru vrata. Bio je još u pidžami.
Uvela me je njegova punica, objašnjavajući mi:
- Što mislite, kako je to kad rade svake noći do dva? Sinoć je Elis cijela desna strana odrvenjela. Mislila je da je "šlagirana".
Na trenutak sam sam u sobi, a onda ulazi Martijeva supruga Elis:
- Zar vas je u osam sati ujutro pozvao? Moj bože, taj čovjek je izgubio svaki pojam o vremenu.
Nešto slično ponavlja u predsoblju, pa Marti ulazi, gestikulirajući s parom crnih cipela u rukama:
- A kad sam ga mogao pozvati? Kad već nemam vremena da se razgovaram uz jedna večera, ćemo razgovarati uz doručak. Kod mene je problem vaki. Ovaj mjesec imam jako ludnicu. Šta kažeš?
Električni brijaći aparat bruji.
- Ništa ne kažeš? Je dobro... Inače uvijek nađem vremena i za intervju i za sve. U Beogradu režiram "West Side Story". Za mene, od moj fah, kako bi reko, koji ja inače radim, najteška stvar koja sam u moja karijera radio. Na isti čas radim s poslom na TV.
Spominjući televiziju, ušutio je.
Očito je u mislima počeo režirati scenu što je za sat vremena treba da snima u TV-studiju. Te trenutke odsutnosti, koji su kod Martija česti, mnogi pogrešno nazivaju rastresenošću. To je moć koncentracije koja potiskuje sve ostalo.
Ovog trenutka Marti je obukao svečano večernje odijelo, premda je jutro.
- Se obučem ujutro u plavo - pogađa Marti o čemu razmišljam - jer mi navečer kamerad ima fešta. Ne stignem doći kući da se presvučem. Moja asistent dobio sin. Mali ima mjesec i više dani. Nismo dosad to stigli od posao.
Njegov sin Alceo ovako to objašnjava:
- Tata samo radi, nikad nije s nama.
- Si čula, Elis, što kaže moja sin?
- Ima pravo.
- Alceo ima šest... ne ... pet i pol godina ...
- Marti, sram te bilo, ne znaš ni koliko ti sin ima godina! - protestira iz druge sobe supruga Elis.
- Ma sam reko ...
- Ima malo više od šest godina. Zaboravio si kad mu je bio šesti rođendan.
Mali Alceo mi objašnjava:
- Vidiš, ovaj akvarij mi je ujak napravio. Vidiš, ova velika riba je muškarac. I ono tamo je mali muškarac. Ženska riba je umrla. Rodila je mlade. Sad će muškarac roditi pa će biti sve puno malih ribica.
- Da znate kakvu je priču izdiktirao svojoj drugarici u dječjem vrtiću. Sad će biti objavljena u časopisu "Polet". Svi su bili iznenađeni. Njegova drugarica mi je rekla: "Vi uopće ne poznate svoje dijete!" Stvarno, kad bih ga i upoznala?
I supruga Elis također radi na televiziji: sekretarica je režije.
- Čiji članak? Alceov u "Poletu"? - prvi put i Marti čuje za tu novost.
- Nikad vremena, nikakva porodična života, ničega! Na kraju se pitaš: zašto?
Punica ga brižljivo ispituje:
- Jeste li sutra u Zagrebu? Da znam radi ručka.
- Ne. Ili sam u Ljubljana, ili u Beograd.
Poslije nekoliko međugradskih razgovora definitivno utvrđuje:
- Sutra sam u Ljubljana.
Ovih dana bi zamalo nadmašio samog sebe.
Budući da režira TV-prijenos festivala "Zagreb 68", trebalo je da noću putuje spavaćim kolima za Beograd, da održi pokus u kazalištu i da se vrati poslijepodnevnim avionom u Zagreb.
Odustao je, ne zbog toga što bi to bilo fizički neizdrživo, već zbog nepouzdanosti prijevoznih sredstava.
Mršav i krhak, odakle li crpe tu silnu energiju?
- Čir je moderna bolest. Ga ima ko puno radi i ko ne radi. Nisam od oni koji mnogo boli... Ti pitaš mene šta ja imam od takvi život. A jesi pitao ovaj reporter od "Jučer, danas, sutra"? Ili kamermana koji je došao iz Splita, a čeka ga putni nalog za Beograd.
A ti? Si se pita za sebe? Stalno te vidim okolo. Kad si onda doma?
A kirurgi u bolnica, koji su non-stop tamo? A se on čudi mene!
Danas čovjek koji hoće stvarno nešto od sebe dati, mora i te kako raditi, dragi moj!
Namještaj sobe je iz vremena kad je tempo života bio mnogo mirniji.
Za klavir u kutu najluđi ritam u njegovim mladim danima bio je valcer.
- Nemojte gledati okolo - moli me Elis. - Sve je tako. Mi rijetko primamo goste. Moja mama je divna i dobra, ali mi jednostavno nemamo gdje pozvati ljude. Toliko nas pozivaju svuda, a mi odbijamo, jer ne možemo uzvratiti pozivom.
Mama, tata, brat, Toni, Alceo i ja. U divnoj gužvi stanujemo!
Ljudi misle kako dobro zarađujemo. U redu, ja nemam problema s tim mogu li jedan mjesec kupiti cipele ili ne mogu. Imamo i automobil. Ali za stan treba mnogo više novaca!
Toni mi pokazuje hrpu pisama koja mu je jučer stigla.
- Kad se objavila adresa u "Studio" sam dobio i po dvesto pismi u jedan dan. A neki hvale, neki kaže sam kretino...
Neobičan način njegova govora na televiziji su već odavno nazvali "Marti-jezik".
Zvuči simpatično i toliko karakteristično da ga je nemoguće zamisliti bez te njegove "mane". Ali, mnogi mu gledaoci zamjeravaju što se nije potrudio da savlada materinji jezik.
Marti se ljuti :
- Ma ko to kaže da ne znam rvatski? Dosta dobro govorim slovenski. Sigurno akcenti nisu najboljši. To je dosta teško. Nisam imao ni godinu dana kad sam došao u Trst.
Rođen sam u Labinu, zapravo Sv. Nedelja. Škole sam išao u Italija. Završio sam Academia dramatica u Rim. Mama je Slovenka, tata Istrijon. Čovjek je vezan od zemlja u koja je dobio kultura.
I de facto, ja sam živio u Trstu u Circolo Sloveni. I kad je bilo zabranjeno. Zato smo i u zatvoru bili.
Kad je Istra bila Jugoslavija, sam se vratio. Tu je moje mjesto...
A bio sam sve. I glumac, i plesač, i pjevač. Imam svestrano izobrazbo ... Elis, daj nađi ono stvar...
Elis, sekretarica u TV-studiju i supruga kod kuće:
- Doma je još gore. Ništa ne zna. Sve dođe mene pitati. Više posla oko njega, nego oko Alcea. Vidite koliko svi plešemo oko njega! Svi mu žele olakšati posao.
Nekoliko trenutaka nakon togo Elis je sjela za volan sportskog "Taunusa".
- On da vozi? Došao bi na križanje i počeo dirigirati:
"Ti ćeš tu stati, ti radiš ovako, a ja onda tu prolazim."
Ni govora! Previše ga volim da ga pustim za volan!
- To mi je najdraga srce moje - zadovoljno se smiješi Toni.
Nema komentara:
Objavi komentar