NOGAČ NA ŠALATI

“Goool!” Primiti gajbu na livadi sjeverno od velikog bazena na Šalati je uvijek bila dvostruka kazna, em primiš gajbu, em se još moraš natrčati za loptom. Livada je velika i nema ničega što bi zaustavilo loptu, a ako imaš peh, još će se početi kotrljati po nizbrdici prema Vončininoj. Ovdje je sve kao rođeno za nogomet, a ako poslije ideš na bazen, onda se i pentranje po Šloserovim isplatilo. Stube su čak usred ljeta u hladu i zrak je ugodan, ali kad ideš prema gore - uvijek ispadne da ih ima malo previše, pa ti penjanje na kraju dosadi i jedva čekaš kraj! 

Od šalatskog brijega i salate, u 100 godina do Šalate

Na ovim livadama smo još prije par godina pili vodu iz lokvi, jer se za žedne uvijek našla neka lokva s kišnicom, a mi smo svaki čas bili žedni. Fino napraviš sklek na rukama i piješ iz lokve u ležanjcu, dok ti pred nosom po površini vode elegantno kližu nekakvi kukci - uvijek si uznemirio bar jednog od onih s dugačkim tankim nogama, koji se onda s dva-tri veslaja miče od mjesta gdje netko vodu tako jako srče. Jednog dana, taman kad je trebalo početi srkanje, netko je prosuo priču da se baš na taj način dobiva galopirajuća groznica od koje se u roku od dvadestčetiri sata umire u strašnim mukama. Nismo znali što je to “galopirajuća groznica”, ali od tog trenutka, nitko od nas nije više iz lokvi popio niti jednu kap. Oni koji su prije toga popili, a ja sam bio među njima, poslije su u silnom strahu odbrojavali sate i proveli noć mučeni snovima u kojima ih je dohvatila galopirajuća groznica.

S livade se vidi prvi kat dječje bolnice na Šalati, gdje sam prije četiri godine bio par tjedana na nekakvim kortizonima i dobio takav apetit, da mi je mama svaki dan morala prošvercati barem jedan sendvič-brot, pet pari hrenovki, brdo šamrola, veliku čokoladu i još par sitnica. Mahao sam joj s prozora dok je odlazila, a onda sam prvo počistio hrenovke, kako na njih ne bi naletila neka sestra. Šamrolnice sam isto morao odmah pojesti sam, jer je curica koja je ležala u krevetu do mene bila jako bolesna, dr. Pitomac ju je stalno obilazio, a ona je onako blijeda samo spavala, dok sam se ja debljao kao prasac. U sobi je bio još neki Mihajlo, koji je bio puno stariji, tamnoput kao da je opal kroz rafung, a umjesto “puni tanjur”, stalno je govorio da ja uvijek pojedem “ceo tanjir”! Kako nije bio kao dečki iz kvarta, nisam mu htio dati hrenovkicu, a kad sam sve pojeo, onda mi je uvijek bilo jako žao. Njega su inače furt snimali golog pred plahtom koju su prebacili preko vrata. Rekao mi je da je to zato, jer je on čudo od djeteta sa srcem na desnoj strani - kao da ja nisam znao da s njim nekaj ne štima!

Meni su poslije na odjelu za vađenje mandula izvadili moje mandule. Mama je prije toga rekla da se ništa ne brinem, jer da će mi to napraviti najbolji doktor u Zagrebu. Bolničari su mi preko glave nabili nekakvu vreću s otvorom za usta, tako da sam izgledao kao bijeli kapuciner i vidio samo pod, a onda me je gospodin najbolji doktor u Zagrebu pitao hoću li biti dobar, jer da se ne smijem trgati. Ja sam mu rekao da neću biti dobar i da ću se jako trgati, a on me je zgrabio, posjeo u krilo i čvrsto zagrlio. Onda je nešto radio dok se nije čulo tiho “klik”, a ja sam se počeo još jače trgati i krkljati, jer su mi usta bila puna tople krvi, a i pod je nekam pobjegao - prvo se je brzo sakrio iza puno bijelih kuta u hlačama, a onda se je pretvorio u veliki bijeli luster. Na kraju sam osjetio kako se je gospodin najbolji doktor protegnuo, visoko podignuo desnu ruku i nakon toga okupljenim studentima glasno rekao: “Ovo vam je lijeva tonzila”! Ja sam onda i njega i studente skup s mojom tonzilom u zraku dok ja krkljam, poslao u nešto prosto, ali sam tako jako krkljao, da me nitko nije razumio. Taman kad sam si oslobodio desnu ruku s kojom bih i ja njega čvrsto zgrabio, opet se je čulo ono “klik”, pa sam znao da je sve gotovo - jerbo ja nisam nikakvo čudo od djeteta. Odonda znam da se izvađena mandula zove “tonzila”. 

Za danas je gotovo - lopta se je probušila, zaustavlja se sama od sebe par metara iza gola i kada se još malo ispuše, netko će je metnuti na glavu umjesto kape. Tako je to kad igraš s gumenom loptom koja se više neda napuhati: kad pukne, onda je gotovo - nema krpanja, samo ju možeš hititi. Danas bar nismo igrali do iznemoglosti! Većina ide doma, a nas par se preko ograde prebacuje na veliki bazen - tko će sada ići skroz okolo dole do ulaza gdje te još traže nekakvu kartu koju mi ne trebamo!

Skidam se, ostavljam stvari na velikoj kamenoj štengi na zapadnim tribinama i “buć” - voda je izvrsna! Ovdje smo prije dva tjedna imali školsko prvenstvo u plivanju. Prvenstvo je održano po prvi puta, a za moju generaciju iz II. Draškovićeve, koja je baš završila osmi razred, to je istovremeno bilo i zadnji put. Osvojio sam prvo mjesto u kraulu, a Miki - koji je prije četiri godine otišao iz mojeg razreda, kako bi u Klasičnoj školi u Križanićevoj učio grčki i latinski - je nadmoćno osvojio prvo mjesto u prsnom, tako da je onog najbližeg iza sebe ostavio za bar deset metara! Plivao je izvrsno, točno kao oni veliki na bazenu “Mladosti” - udahneš, zamahneš, zaroniš glavu, ispušeš pod vodom, pa jako odgurneš - čak je imao i onu pravu plivačku platnenu svjetlo-plavu kapicu, koju je sa špagicom zavezao ispod brade. Izašao je van, zaogrnuo se, protrljao i odcupkao vodu iz uha - kao oni veliki na bazenu “Mladosti” - i onda je, par metara od drugih koji su tek izlazili iz vode, ljuto i glasno rekao: “Ne kužim zakaj mi baš danas uopće nije išlo!”. 

 

Šalata – veliki bazen   

Vidim Rudeka pored kućice na drugoj strani bazena, pa tamo izlazim iz vode. Veli “Bok, malo se sunčam”, ali vidim da je kao radar narihtan prema Karmen koja leži deset metara dalje, a glava joj tako dobro leži u Žiginom krilu. Rudi je moj prijatelj i zato znam da mu je teško gledati kako se Karmen rasteže i meškolji, dok je Žiga raširio i ruke i noge kako bi što bolje pokazao svoj trokut. Žal mi je Rudeka, ali 'ko mu je kriv kad se je zaljubil u krivu mačku. Sad se još tu moramo fol zafrkavati, glasno smijati i pretvarati se da ne vidimo s čim si Karmen pegla kosu - dok si Rudek zapravo grize nokte i samo zjaka na lijevo. On je dvije godine stariji od mene, ali još nije naučio da se ne smiješ zaljubiti u mačku zbog koje možeš pobrati batine i da mačka nesme stanovati dalje od pola sata cipelcuga, kako po noći kad' nema treske ne bi morao tri dana klipsati do doma. Karmen se još jače promeškoljila, diže obje ruke, mazno grli svojeg Žigu s velikim trokutom, a onda se žvale kao ludi - kao da su negdje na moru sami na luftmadracu ili bar tu negdje u grmlju na onoj plahti od “Vjesnika u srijedu”. Rudi mi veli: “Sinoć smo bili zajedno, a gle kak' mi sad vadi mast!”. Još više mi je žao Rudeka, jer ovo ne bu završilo samo na noktima - znam da bu sad dobil aufšlah, kao i svaki put kad se jako uzruja, i da bu se posle dva sata čohal doma pred špiglom.

A i ta Karmen je totalno kriva mačka, 'ko Bog još i stanuje negdje iza Črnomerca. Žiga se je u tom trenutku dignuo, malo nategnuo gaćice, pa se je protegnuo tako da se dobro vidi njegov veliki trokut i onda je važno krenuo prema nama. Stoji pred nama u punoj veličini i veli Rudeku: “Dečki mi vele da se nekaj motaš oko moje Karmen!”. Rudi se je isto dignuo, ali nije nategnuo gaćice i nije se protegnuo da se vidi njegov još veći trokut, koji ima jer bilda i diže se po štangama na terasi od kada ga znam. Nabijen i jak, ali ipak za glavu niži, mirno stoji pred Žigom, a onda mu zapiči kažiprst usred trokuta koji se tako dobro vidi, unaša mu se u lice i polako veli kroz zube: “Faca, imaš još sekundu vremena prije nego ti spustim rolete i ispumpam zrak!”. Ovo je prava frka, pa se i ja dižem, usput gutam knedle koje jako zapinju u grlu, i kao slučajno stojim pored Rudeka - jer to se tako na Đamki radi. Ne bu dobro - i sve to još na ovim kamenim štengama koje grebu kao da su od šmirgla i još imaju rašpu umjesto ruba! Sekunda odluke je bila jako dugačka, ali Žigi je ipak u piksi sijevnulo da će pokušaj spašavanja časti biti najjeftiniji rasplet. Veli: ”Čul si - sâm mi se nemoj više motati!”. Okrenuo se je i polako otišao, ali na njegovom trokutu je zauvijek ostala bijela fleka od Rudekovog kažiprsta! Svi vide tu fleku, svi su vidjeli Rudekov kažiprst i Žiga je od sada druga liga kad god se Rudi pojavi na Šalati!

Dok si mislim kako je ovo izvrsno prošlo, a ni Rudi sad sto posto ne bu dobil aufšlah, Rudek se javi kao da čita moje misli: ”Ovo je zbiljam bila frka, ali s napuhanim balonima nemreš drukče!”. Velim: “Znam, ali umro sam od straha!”; veli: “Znam, hvala, ni meni nije bilo lako!”; velim “Ipak je njemu bila veća frka!”, veli: ”Znal sam da je on najobičniji napuhanac - daj mi bolje pokaži gde si to sinoć opal!”.

Hodamo do kraja ravnog krova na kućicu zahoda i žurimo u rupu u koju sam sinoć pao. Gledam kao lakat dugačke, hrđave metalne traverze koje vire iz zidova i shvaćam kolika je sreća bila da sam se sinoć ukočio od straha i kao svrdlo proletio točno po sredini rupčage. Tu desno gdje prestaje ograda između bazena i stadiona, moglo se je prebaciti na početak istočne tribine stadiona. Na tom sam se mjestu htio s par dečki prošvercati na nekakvu hokejašku tekmu - velim „nekakvu“ jer nekakva drž-repka igra protiv Norvežana - i taman kad sam mislio da je sve okay, zakoračio sam u prazno! Padao sam ukočen od straha, a u mislima sam se vidio kako s desetak metara visokog ruba tribine padam na betonske kocke. U panici sam pomislio: “ovo je tilt, gotovo!”. Međutim, umjesto pada na beton, zabio sam se u glinu na dnu nekakve rupe. Dišem! Sa strahom pipam rebra, mrdam ruke, noge... sve je okay, samo ne mogu izvuči noge iz zemlje! Oko mene crno, iznad mene zvjezdano nebo. Gore je netko u panici vikao “Dinooo!”, a ja sam u još većoj panici zaurlao: “Staaaniii! Ne miči! Past ćeš mi na glavu!”.

Gledamo u rupu i šutimo, a ja si mislim kako više nikad ne ću samo tako zakoračiti u crno, misleći da je to nekakva lokvica na kojoj nema refleksije svjetla. Tada se javi Rudi: “Grdo, mogel si ostat nabijen na štangama!”. Velim: “Idemo doma, zlo mi je!”; veli: “Dole je ostala ona tvoja željezničarska kapa - da ju pokupimo?”; velim: “Idemo doma!”; veli: “Da usput ipak pogledamo kaj se danas da videti oko malog bazena?”, i ja velim:”Jasno, a kaj bi drugo delali!”. 

   

Na odlasku vidimo kako se Pitula i Bačva penju na desetmetarsku skakaonicu. Na bazenu je sve stalo i svi pilje u njih dvojicu - sad bu opet cirkusa!