I MI IMAMO AUTO !

Opet imamo peh, mama zbiljam troši aute brže nego ja rolšue. Malo se vozimo i bum - gotovo, tutač je dao svoje. Prvo nije htjela ništa kupiti – rekla je da onaj koji kupuje ono što mu ne treba, poslije prodaje ono što mu treba - ali ja sam ju na kraju uspio uvjeriti da nam auto jako treba.

Naš prvi auto je bio svjetlo-plavi “Fićo”, koji se tako zove jer je to puno lakše reći nego “Fiat seićento”. Motor je bio odzada, tako da naprijed nije imao rupu za kurblu i nije se mogao kurblati  Potrošili smo ga još istog ljeta usred Zeline kada smo išli na kupanac. Započelo je tako da nas je negdje kod pet banki na sat nekakvi puran pogodio u gotfrigl, spigal nam je cijeli desni ćošak i smrskao far i blinker. Mama je onda skrenula u jarak i tamo smo se fajn stumbali. Kada se sve smirilo, mama je rekla da sam sada najbolje vidio zašto moram uvijek sjediti na zadnjem zicu. Kad sam rekao da se ne bojim purana, rekla je neka si samo pogledam kakvu je štetu napravio. 

Mama je nakon toga kupila Renault “Dauphin” kojeg smo imali do puta u Crikvenicu. Dobro nam je išlo do Duge Rese, a onda smo nakon zavoja na spustu prema Dobri potrošili dva kamena stupa na desnoj strani ceste. Treći stup smo samo načeli, ali na autu je ipak bila totalka! Velim mami da smo dobro prošli i ako ne plati stupove, onda će morati kupiti veći auto tako da smijem sjediti naprijed. Rekla je da neće ništa platiti, jer je prvi stup već ležao na cesti, a ja sam cajkanima rekao da uvijek sjedim odzada i da zato nisam ništa vidio. 

Tek kada je murja otišla, rekao sam mami da ja ipak mislim kako nas stup nije prvi napao, nego da ga je ona prva, i to iz čistog mira strefila. Rekla je da to zna, da je zbog toga žalosna i ljuta na sebe, i da će sljedeći auto opet biti “Fićo”, jer nekaj bolje ionako nema puno smisla. Sljedeći auto je zato opet bio “Fićo”, a ja sam i dalje morao sjediti odzada.

Nakon toga, mama je kupila Zastavu 101, koja se zove “Stojadin”, jer tamo u Kragujevcu tako izgovaraju “sto-jedan”, a mi to ponavljamo, jer nam stalno tupe da su Srbi naša braća. 

Tu nekaj ziher debelo ne štima, jer dida uvijek prvo veli “Sve su to cigani!”, a tek onda “Prokleti komunisti!”. Stojadin je bio u glupoj rezeda farbi, i to zato jer sam ga ja izabrao. Mama je znala da sam silom prilika postao pravi ekspert u biranju auta i nije rekla ništa protiv. Možda je i bila umorna, jer javili su nam da u sedam dođemo po auto u Hajnclovu, onda smo se jedan sat gurali na ulazu s pedeset ljudi od kojih je svatko lovio startnu poziciju za jurnjavu kada otvore vrata, a nakon toga smo svi pedeset trčali od auta do auta kako bi nekom pred nosom sjeli u auto i rekli “moj”!

Stvar s rezeda farbom se je objasnila u redu za pranje prije tehničkog pregleda gdje smo čekali zajedno s pedesetak novopečenih vlasnika. Gospon u susjednom redu nas je neko vrijeme promatrao, onda se natezao sa spuštanjem stakla, da bi na kraju, s ružicom u ruci upitao: “Kako to da vi imate “Good Year” gume?”; mama: “To pitajte mojeg sina, on je izabrao auto.”; ja: “A kakve vi gume imate?”; gospon: “Piše “Gume Obilićevo”, mislim da ti inače rade gume za traktore!”; ja: “A je li znate kaj imate pod haubom?”; gospon: “To nisam gledao!”; ja: “A kak' ste onda izabrali auto?”; gospon: “Žena mi je rekla da hoće bijeli s crnim zicevima.”; ja: “Pa točno to sad i imate!”; gospon razočarano: “Dobre gume puno vrede!”; ja: šutim; gospon izlazi iz auta, diže haubu i veli: “Na motoru piše 'Industria Argentina'”; ja: “Još ste dobro prošli, a kaj vam piše na fergazeru?”; gospon: “Prva Petoljetka”; ja: šutim; gospon: “A kod vas?”; ja: “Na bloku “FIAT”, na frgiću “Weber”, a bravice i podizači su od metala i kromirani, a ne komad plastike kakav držite u ruci!”; gospon: šuti; mama glasno: “Izgleda, nije baš sve u farbi!”, a meni tiho: “Znaš da mi se sad čak i sviđa ova rezeda s groznim crvenim tapecirungom!”

Stojadina nam je potrošio neki starček koji se je zaletio u nas dok smo čekali u redu pred semaforom kod Miramarske. Tresnuo nas je tako jako da nam se čak i krov uleknuo, a mi smo sva četiri auta ispred nas progurali kroz crveno. Mama se jako razljutila na starčeka, pa ga je pitala kaj nam to dela tako rano ujutro, a on je odgovorio da ne zna! Jerbo mu je to prvi sudar u životu, a nas je pogodio samo zato jer se bojao da će zakasniti na zeleno svijetlo, pa je zato još od Lisinskog držao nogu na gasu. Mama je onda zaklopila oči, duboko udahnula, podigla glavu malo prema gore, polako otvorila oči i mirno gledala negdje u oblake, kao da očekuje odgovor od našeg vrhovnog šefa gore. Na kraju je pogledala starčeka i ljubazno rekla: “Ja vam neću otežavati situaciju kad dođe policija - vidim da ćete vi njima i sami sve tako lijepo objasniti!”     

Nakon toga sam izabrao bijeli NSU SC od šezdeset konja koji je bio tako živahan na gasu, da mu se prednja hauba sfrkala kao harmonika odmah nakon što smo na putu za Rovinj prošli Dugu Resu.

Žuti FIAT-127 su nam naglo izvukli iz šešira na prvom katu Drvenjaka u Martićevoj nakon čekanja od dva dana, u vrijeme kada su drugi čekali mjesecima - naime, mama nas je prije godinu dana, tek tako - neka se nađe, stavila na listu čekanja. U šeširu su bila i imena onih s vezom, uključivši i predsjednicu Sabora koja je čekala punih tjedan dana, ali... no, to je ipak jedna sasvim druga prića!  

          

Zbog prasca u Traumu

Za nas s Đamke najopasnija je zelinska cesta! Poslije mame, to smo dokazali i Mirek i ja, par godina kasnije, kada je tata Slavek svojem Mireku iz Njemačke dofurao sportski “Bianchi”. Bic je bio super, s puno brzina, a mogao si ga podignuti s jednim prstom. Probna vožnja je bila na Zagrebovom renbanu iza Velesajma na Savskoj. Kad smo došli, grupa profića je taman marljivo i u istom tempu štancala svoje bezbrojne runde. Nakon konstatacije kak bokci furaju češke “Favorite” i kak' im treba pokazati kaj je talijanski alu-“Bianchi”, Mirek se je stuštio na renban da bi grupu profića odmah ostavio za pola kruga. 

No, nitko nije krenuo za Mirekom, svi su i dalje bez ikakvog uzrujavanja vrtili pedalama i drobili svoje kilometre. Nakon par rundi, Mirek je počeo usporavati kao da je bicikl postao puno teži, u sljedećoj rundi je počeo raditi nekakve čudne grimase i otvarati usta kao zlatne ribice na Krešiću, da bi na kraju izjurio s renbana taman kada su ga trebali prestići. “Daj ti sad malo probaj!” rekao je bez daha kao da je zbog mene napustio renban i kao da se ne vidi da diše na škrge i jedva stoji na nogama. Rekoh “hvala ne, ovo tvoje mi je bilo sasvim dosta!” 

Za peh, nakon toga smo krenuli na kupanac u Zelinu. Ja sam se furao na nekakvom krampu, tako da me je Mirek koji je samo šibao naprijed, svako malo morao čekati. U Zelini, otprilike na istom mjestu gdje je mama potrošila purana, a puran Fićeka, Mireku se je ravno među kotače zabio pravi pravcati prasac. Izjurio je u panici iz dvorišta i pritom cičao kao lud, jer je izgleda trebao pod nož. Mirek se na mjestu prekobicnuo, odglumio lastavicu i doslovce se rastepao na cesti. Ni ja nisam puno bolje prošao. Kamion koji mi je tako fino rezao zrak još od zavoja na početku nizbrdice, naglo je zakočio radi cirkusa s Mirekom, a ja sam s glavom pogodio zadnju letvu kamiona. Pukla mi je arkada i objesila se preko oka, a ja sam završio u onom maminom jarku.

Nekak'  smo se dovlekli do Traume gdje su nas oblijepili flasterima, a meni su zašili arkadu. 

Na pitanje je li nam se švindla ili povraća, Mirek je odgovorio da smo grdo udešeni, da je jedino svinja ostala čitava i da mu se manta gore nek' kad mu je u vlaku pegla opala na glavu i kad je javkal: “mamca, mamca – nekaj me je pičilo!”. 

Kako nas netko ne bi vidio ovako potrgane, doma smo se odšuljali kaj indijanci. U haustoru prije rastanka, Mirek je zamišljeno, kao za sebe, promrmljao: “A i prasac je ziher najeb'o!”. 

Hladna, nekad montažna hala, sada zjapi prazna. Jedna od mnogih. Nestali su strojevi, nestali su i ljudi - idealno mjesto za objavljivanje organizacijskih promjena. 

Sada smo u fazi atomizacije - usitni, distribuiraj, reorganiziraj, pa opet spoji... putem se ponešto i poneko zagubi, pa opet ispočetka! Okupili smo se, za sada još svi na broju, iako horizonti baš nisu posebno ružičasti.