DAVOR GOBAC, OPERA KOLEKTIVNE NESVIJESTI

Svibanj 1984. 

Krenemo mi svirati, otprašimo stvar-dvije i potučemo se malo s ljudima, tek toliko da vide da nismo curice, kad eto, popuše foru. Pankerima je stvarno bilo dobro te večeri.

Sa Gobcem, pjevačem zagrebačkih, već najmanje dvije godine perspektivnih PSIHOMODO POP, razgovarao sam prije nekoliko dana. Zvijezda koja se proslavila suludim, pijanim i kaotičnim nastupima, 'do zadnjih atoma snage' (često ga svrstavaju među najjače frontmane), bila je u elementu. Sastali smo se, te gdje bismo drugdje, nego pred malim Kavkazom, a razgovarali smo, naravno, na stepenicama ispred HNK. 

Gobac želi da, prije svega, napišem da se ni u kom slučaju ne želi posebno izdvajati iz grupe, a to dokazuje i bubnjarem Radovanom Lucićem, koji također prisustvuje razgovoru, i tvrdi da su PSIHOMODO band u kojem svi podjednako mogu doći do izražaja, za razliku od mnogih drugih zagrebačkih grupa. 

Ajmo Tračat 

POLET: Hajde da smislimo početak kakav još nije imala ni jedna grupa u svom intervjuu. 

GOBAC: Može. Ajmo tračat zagrebačke bendove, za početak. Ti me, kak ti pitaj, a ja ću tračat. 

POLET: Dobro, idemo po redu. Od vaše generacije zagrebačke nove scene samo su Doriani izdali ploču. 

GOBAC: Ja sam s njima jako dobar, pa mi je bediška njih jako tračati. Osim tog, oni su zbilja dosta dobri. 

POLET: misliš li i ti da su prije ploče bili mnogo bolji? 

GOBAC: Da. To su bila ona vremena dok smo još skupa brijali Zagrebom. Sada su se uvaljali u neku rutinu. Max je previše zagrizao u te neke, više vode. Ali, ipak mislim da su OK, i o njima još imam najbolje mišljenje. Ko dalje? 

POLET: Karlovi Wary, Trobeci, Sexa.... 

GOBAC: Pa, nešto su mi Karlovi pričali da neće prihvatiti ovu ploču koju su snimili, da ne smijem to nikom reći. Ali, nema veze, oni su simpatični, Varja dobro pjeva, ali smo mi, ipak, puno bokji od njih. 

Ne, ozbiljno, mislim da smo od ove zadnje mlade zagrebačke scene, ''Dorian Gray'', mi i Karlowi, najdalje otišli. 

Trobeci su sada uskrsnuli, posuđujem im bubnjara, moram paziti da mi ga previše ne pokvare. Nisu loši, to je, kao neka avangarda, ali i od njih smo bolji. 

Što se Sexa tiče, dobri su ljudi, sad su se vratili iz vojske, ali mi previše liče na dobro skidanje s lošim mudima. Ali, čujem da sada rade samo nove stvari, vidjet ćemo. 

POLET: Hoćeš još nekog ili da pređemo na tračanje PSIHOMODO POP-a? 

GOBAC: Da, moram reći riječ-dvije o Elvisu J. Kurtovichu. Ja se njima divim. Postali su magnetofon s više glava, magnetofon koji vjerno reproducira sam sebe. Treba i to znati. Samo, kad se vjerno ponavljaš, onda govna do koljena, pa se još bolje ponavljaš, pa do butina, pa se dobro ponavljaš, pa do ispod glave, pa onda malo davež. Kurtovichi su, u biti, jedna malo bolja septička jama. 

Lijeni ko konji 

A kažeš tračamo PSIHOMODO? Pa ja nam mogu samo hvaliti. Eto, recimo, na prošlogodišnjem smo YURMU bili među najboljima, bar su tako ljudi reagirali. A dobro su reagirali i u Splitu, u ostalom kao i svugdje drugdje. Tamo smo svirali prije Zvijezda. To ti moram ispričati. 

Krenemo mi svirati, otprašimo stvar-dvije, i potučemo se malo s ljudima, tek toliko da vide da nismo curice, kad eto, oni popuše foru. Pankerima je stvarno bilo dobro te večeri. Imali smo tri bisa, pa su nas poslije Zvijezda opet zvali. Tu nam se ego digao. 

POLET: Znamo da Karlovi rade na ploči, više ili manje uspješno, Doriani je već imaju, a PSIHOMODO POP, kao najbolji, nemaju ploču. To mi je nekako čudno. 

GOBAC: Mi nemamo ploču zato kaj smo lijeni k'o konji. Doduše, napravili smo neke snimke u Četvorci, ima tome već dosta, ali nije baš najbolje ispalo. 

Onda smo napravili još jedan demo, kod Šebetića, ali je to očajno ispalo zato kaj on nema pojma i to hoću da obavezno napišeš. 

Zaključili smo da te dvije snimke nema smisla nuditi, a uz to, gitarist, bubnjar i saksofonist su otišli u vojsku i onda je bila frka. 

Prva mi je briga bila dovesti ljude u bend. Butković koji nam je tada bio menager, doveo je gitaristu, Robija, a ja sam našao bubnjara. Ajde, Dete, reci nešto! 

RADOVAN: Ja sam došel iz vojske i srel Gobca na štengama ispred HNK. Veli on meni: ''Dete, oš svirat s nama? i onda samo počeli vježbati. Na prvim je probama bilo jako teško, nisam imao konde, a oni su se furali na najbrži bend na svijetu. Poslije svije stvari obično sam padao na pod, ali sam im se svidio, vele da sam lupal sa srcem. 

GOBAC: Dobar je bil! Polako smo uvježbavali materijale, trebalo je opet ići snimat, al kad tamo, eto vatre, kod Deteta i izgoriše nam instrumenti i nismo znali što bi. I onda smo si mi otišli nekaj popiti. 

Onda smo si opet nekaj otišli popit i tako smo si mi otišli nekaj popit, posljednjih nekoliko mjeseci. Zato mi nemamo ploču. 

POLET: Pa valjda ste posljednjih mjeseci radili štogod, osim kad ste si išli nekaj popiti? 

GOBAC: Pa, jesmo, imali smo nekoliko koncerata. Jedan je bio prije Orgazma, u Kulušiću, i to je bila borba za nove muzičare. Poslije smo, prije Nove godine, imali koncert na istom mjestu, s Trotakt projektom. Bili smo njihovi gosti. Te je večeri bila ludnica. Oteli smo im večer, nije bilo baš fer, ali, zvali su nas. Poslije toga smo još jednom svirali, u SC i ta je svirka, s obzirom koliko smo zdravi i trijezni bili, prošla izvanredno. A bilo je i dosta škvadre. 

Opera kolektivne nesvijesti 

POLET: Čuo sam da radite na nekakvoj operi?!! 

GOBAC: Da, radimo sa Slamnigom na operi ''Zagrebački brijač'' i ide nam dosta dobro. Kaj ti Slama misliš o tome? 

SLAMNIG (također prisustvuje razgovoru): Potrošili smo prvu traku, a kako je krenulo, potrošit ćemo i drugu, i teću. 

GOBAC: Kako bismo mogli okarakterizirati vašu operu? 

SLAMNIG: Kao operu kolektivne nesvijesti, naravno. 

POLET: Što će se dogoditi kada se vojnici vrate? 

GOBAC: Gitarist koji je sada, ostaje kao druga gitara. Za bubnjara ne znam. Tu sam u velikoj dilemi. Luc mi je strašno drag. Ne znam, stvarno. To će se iskristalizirati kada se ovi vrate. A što se saksofoniste tiče, mislim da ću njega izbaciti. 

To bi trebalo biti jednako dobro razdoblje za nas. Imat ćemo dvije gitare, snimit ćemo pravi demo i otići, kao prvo, u ''Suzy''. Mislim da će nas oni popušit. Pa što sve ne snimaju bio bi red da i nas malo snime. 

RADOVAN: Gobac i ja smo se dogovorili da napravimo nove aranžmane. To bi bili aranžmani na furku ove moderne muzike, ali, njih bi koristili samo za ploču, dok bi na koncertima prašili po starom. Mi smo prije agresivni, prije live band da bi nas takve snimili. 

GOBAC: Ma, nema čovjeka s mudima koji bi nas mogao, ovakvi kakvi smo, dobro snimiti. U tome je stvar. 

Zapravo mislim, da smo mi malo prepošteno radili. I onda su došli ljudi koji ne mogu popušiti poštenje, ljudi koji imaju toliko govana u ustima, da za ono drugo nema mjesta. U tome ti je naš problem. 

Ali, mi ćemo dalje gurati svoju stvar, uspjeli smo nakon požara nekako skrpiti i posuditi opremu. Sada ćemo puno vježbati, nabildati se i raditi na aranžmanima. Hoćemo biti spremni da bilo gdje damo dobar koncert. Naši su koncerti jako žestoki, treba to izdržati. Ako nas ''Suzy'' prihvati, onda je dalje lako, sve će ići samo od sebe. A ako ne, onda ćemo gurati dalje, čekati. U ovom ćeš poslu ili jednom uspjeti ili se prejesti govana do te mjere da ti sve prisjedne. Ja se nadam da meni ništa neće prisjesti. Pa pogledaj Trotakte. Ja ih baš ne pušim, ali su uporni, za to im svaka čast. 

POLET: Što ćemo za kraj? 

GOBAC: I to mora biti drukčije! Dete, kak ide ono: ''Nije vino...'' 

RADOVAN: ''Nije vimo, nije dop..... 

ALL: .... To je PSIHOMODO POP!!!''